- Моја породица је муж Пиотр и моје кћери - осмогодишња Ола и 5-годишња Зосиа - каже Арлета.
Добро јутро, моје име је Арлета и зависник сам од сликања намештаја - тако почиње прича Арлета Сивек. - Већ сам десетак година и нећу се лечити!
Радим ствари откад се сећам. Као дете сам волео да седим у очевој радионици. Сјећам се сваког алата и њиховог специфичног мириса. Свидело ми се играње са пороком … Моји освежавајући импулси, фантазија и уметничке визије већ неко време успавају.
Најважнија храброст
Завршио сам економску средњу школу и потом такве студије, почео сам да радим у струци. Све је било организовано и родитељи поносни. Међутим, свет бројева и банкарских принципа ми је досадио, чак су ме и одвратили. Осећао сам да имам стални ПМС, био сам и даље незадовољан и раздражљив. Живот се наставио, родила сам Ола и … више ме нису видели у банци. Узео сам посао у породичној компанији за превоз, али ни то није било. Током дана опет сам седео у папирологији, а увече сам обнављао столице, столице, комоде и плашно сањао да се освежим озбиљно. Међутим, Зосиа се родила и поново сам одложила своје планове. Само то у сваком слободном тренутку сам пескао, сликао, обрађивао. Више чуда се десило испод мог четка. Једног лепог дана рекао сам мужу да желим трајно да се бринем о томе, да желим да живим од тога, јер не могу да замислим други посао. У његовим очима сам видео терор и скептицизам на нивоу 10 на скали од 1 до 10, али и мало разумевања.
У хармонији једни са другима
Основали смо два пробна месеца. Прошли су месец, два, три и четири, а ја сам и даље била луда за брусилицом, одвијачем и четкама. Уметнички сам живела од намештаја који је брзо пронашао купце. Сада водим сопствено предузеће и стилски намештај по наруџби. Све радим ручно. Шаљем их у разна места у Пољској, као и у Немачку и Енглеску. Срецан сам!