Кућа Дороте и Јерзија није велика. - Мислили смо да је 120 м 2 сасвим довољно - објашњавају домаћини.
Нисам сањала о кући на селу, преферирала сам град - каже Дорота. - Али живот је низ изненађења! Данас не могу замислити ниједно друго место на земљи за своју породицу и мене …
Дорота је одлучна мештанка, њен супруг Јерзи - не толико. Није могла да замисли да се пресели у село, а он није инсистирао. Међутим, судбина је имала своје планове …
Сила случајности
Наша пријатељица се хвалила да је купила плац - каже Дорота. - Отишли смо да је видимо. Дивно место, мирно. Видели смо да постоји парцела на продају поред нас … Мислили смо да је то добра инвестиција и постали смо њени власници. А будући да имамо плац, вреди га ставити на њега … И тако је наша кућа почела да расте. Уопште нисам био уверен и мислио сам да ћемо га сигурно продати. Али тада смо одлучили да се преселимо, иако за то нисам имао срца. Искрено, више је било забавно украшавати мој дом него живјети у њему. Узнемиривала ме тишина, недостатак људи, светла, живописан живот. И опет се догодила несрећа.
Дивно село
После годину дана пресељења, због проблема у комуникацији, Дорота и Јерзи морали су да се преселе у Краков на неколико дана. - Одмах се показало да … Не могу више живјети у граду! - сећа се Дорота. "А оно што сам пропустио, излуђивало ме је." Са задовољством сам се вратио у нашу кућу, мира и чистог ваздуха. Ценио сам сеоски живот и до данас сам захвалан судбини (и мужу!) Да смо живели овде. Заузео сам се за уређење куће са још већом преданошћу. Заједно с Јуреком, који дијели моју страст према уређењу, дорадимо сваки интеријер и наш врт, улажући пуно посла у њега. Обоје смо дипломирали на економском универзитету у Кракову, али од Игоровог рођења бавим се домом и развијам своју следећу страст, а то је шивање.